Географска карта - Картагина (Carthage)

Картагина (грчки: -{Καρχηδών [Karkhēdōn]}-, латински: -{Carthago}-, od феничанског -{קרת חדשת [Qart-ḥadašt]}- — "Нови град" (-{Qart}- — "град", -{ḥadašt}- — "нови"), арапски: -{قرطاج}- такође -{قرطاجة‎ [Qarṭāǧ(a)]}-) је антички град који се налазио на северу Африке, на територији данашњег Туниса. Основали су је феничански трговци из Тира. Према предању након смрти краља Тира Матана I крајем 9. века п. н. е. наследио га је његов син Пигмалион. Пигмалион је био у сукобу са својом сестром Елисом (Дидо) те је наредио да се убије њен муж Асерба, врховни Мелкартов свештеник. Елиса је побегла са својим присталицама на Кипар и одатле на север Африке, данашњи Тунис, где јој је краљ Јарба дозволио да подигне град на површини колико се простире кожа бика. Домишљата принцеза Елиса нареди да се коже бика исече на танке траке са којима је успела да окружи једно брдо и околне земље. Тамо је основала Кварт Хадашт (феничански: -{Quart Hadasht}-), што значи „Нови град“, то јест Картагину, 814. п. н. е. Колонија је постала веома важна трговачка сила и ривал самим феничанским метрополама. Око овог града настало је Картагињанско царство, најважнија поморска сила на Медитерану до Пунских ратова.

Град се развио од хананске феничанске колоније у престоницу пунског царства које је доминирало великим деловима југозападног Медитерана током првог миленијума пре нове ере. Легендарна краљица Алиса или Дидона, пореклом из Тира, сматра се оснивачем града, иако је њена историчност доведена у питање. Како је Картагина напредовала код куће, држава је слала колонисте у иностранство, као и судије да управљају колонијама.

Древни град је уништен у скоро трогодишњој опсади Картагине од стране Римске републике током Трећег пунског рата 146. п. н. е., а затим се поново развио као Римска Картагина, која је постала главни град Римског царства у провинцији Африка. Питање опадања и пропадања Картагине, посебно да ли је Картагина пала или би требало да падне у руке Римљана, остало је предмет књижевних, политичких, уметничких и филозофских расправа како у античкој тако иу модерној историји.

Касноантичка и средњовековна Картагина је наставила да игра важну културну и економску улогу у византијском периоду. Град су опљачкале и уништиле омајадске снаге након битке код Картагине 698. како би спречиле да га поново освоји Византијско царство. Остао је окупиран током муслиманског периода и коришћен је као утврђење од стране муслимана све до периода Хафсида када су га заузели крсташи, а његови становници масакрирани током Осмог крсташког рата. Хафсиди су одлучили да униште градску одбрану како га непријатељска сила не би могла поново користити као базу. Град је наставио да функционише као епископско седиште.

Регионална моћ је померена на Кајруан и Медину у Тунису у средњем веку, све до раног 20. века, када је почело да се развија у приобалско предграђе Туниса, инкорпорирано као општина Картагина 1919. Археолошко налазиште је први пут испитано 1830. године, од стране данског конзула Кристијана Тукена Фалбеа. Ископавања су у другој половини 19. века вршили Шарл Ернест Беул и Алфред Луј Делатр. Национални музеј Картагине основао је 1875. кардинал Чарлс Лавигери. Ископавања која су извршили француски археолози 1920-их прва су привукла изузетну пажњу због доказа које су изнели о жртвовању деце. Међу научницима је било великих неслагања око тога да ли је древна Картагина практиковала жртвовање деце. Палеохришћански музеј Картагине на отвореном има експонате ископане под покровитељством Унеска од 1975. до 1984. Место рушевина је под заштитом Унеска као локалитет светске баштине.

Током сталних сукоба са Римским царством и три Пунска рата, Картагина је последњи пут нападнута 149. п. н. е. Повод за трећи Пунски рат је била одлука Римског сената за напад, испровоцирана нападом Картагине на Нумидију, чији је краљ био римски савезник. Римски сенатор Марко Порције Катон Старији је пре тога низ својих говора пред Римским сенатом завршавао чувеном реченицом, „Уосталом сматрам да Картагина треба да буде разорена“. Пуне три године Картагина је одолевала нападима, да би на крају била побеђена и поробљена 146. п. н. е. Одлуком Римског сената сви преживели Картагињани су продати као робови и Картагина је разрушена а земља око града преорана и посута морском соли, да не би успевала вегетација. Постојала је и забрана насељавања области Картагине, која се примењивала око двеста година после краја рата.